Uz „Bar­ski lje­to­pis“, bez ika­kve di­le­me, „Da­ni Za­gra­đa“ su već vi­še od dvi­je de­ce­ni­je glav­na i naj­po­sje­će­ni­ja kul­tur­no-za­bav­na ma­ni­fe­sta­ci­ja na ši­rem pod­ruč­ju opš­tine Bar. Ujed­no je ri­ječ o je­di­noj svet­ko­vi­ni sa tra­di­ci­jom ko­ju Su­to­mo­re ima. Ne­ma je na bu­dže­tu ni­jed­ne in­sti­tu­ci­je, ali je ima ta­mo gdje je naj­po­treb­ni­ja – me­đu na­ro­dom. Jer, glav­ni kri­vac za nje­no tra­ja­nje Ve­se­lin Vi­dov Ćet­ko­vić ži­vi za na­rod i dru­že­nja. Od tri­de­set do pe­de­set pro­gra­ma sa ra­zno­ra­znim sa­dr­ža­jem pri­re­di to­kom ljet­nje tu­ri­stič­ke se­zo­ne ovaj en­tu­zi­ja­sta, ko­ga i u 68. go­di­ni dr­ži go­to­vo ne­vi­đe­ni mla­da­lač­ki en­tu­zi­ja­zam.
Ovaj pen­zi­o­ni­sa­ni ma­šin­ski in­že­njer iz Be­o­gra­da u svom dru­gom do­mu, Su­to­mo­ru, uti­sku­je sna­žan pe­čat, ali i te­me­lje i krov kul­tur­nom ži­vo­tu ovog kra­ja. U pro­te­klih 21 go­di­nu, Ćet­ko­vić je ne­se­bič­nim ra­dom i za da­na­šnje uslo­ve ne­shva­tlji­vim po­žr­tvo­va­njem uspio da pri­pre­mi i odr­ži vi­še od 800 naj­ra­zno­vr­sni­jih kul­tur­no-za­bav­nih pro­gra­ma, ko­ji kvan­ti­te­tom i kva­li­te­tom sto­je, u naj­ma­nju ru­ku, ra­me uz ra­me sa re­per­to­a­rom broj­nih „re­sor­nih“ bu­džet­skih usta­no­va. Pri sve­mu to­me, po­pu­lar­nom Ve­sku za ova­kve re­zul­ta­te ni­je tre­ba­la po­moć iz dr­žav­ne ka­se, već je sve pla­ćao sam i uz po­moć ma­lo­broj­nih spon­zo­ra.
Sve je po­če­lo sa­svim slu­čaj­no 1995, do­šli su lju­di ko­ji se go­di­na­ma dru­že u Za­gra­đu, iz Ku­le, Lov­ćen­ca, Be­o­gra­da, Vr­ba­sa, Cr­ven­ke... Ne­ke od njih znam po­la vi­je­ka, pa mu­zi­ča­ri, gu­sla­ri, umjet­ni­ci, glum­ci. Sa­ša La­ke­tić, Do­bri­ca Erić, Raj­ko Jo­li­čić, Mi­lan Vu­jo­vić... Bio je bo­gat pro­gram pa su mo­ji Za­gra­đa­ni re­kli, ‘Haj­de da ovo pro­ši­ri­mo’, od­go­vo­rih – što da ne, ali, mo­ra da se ra­di ozbilj­no. Ta­da sam bio u Ko­mu­nal­nom od­bo­ru, ima­li smo ja­ko sla­bo snab­di­je­va­nje vo­dom i stru­jom, ne­u­re­đe­ne pu­te­ve. Do­go­vo­ri­smo se da kre­ne­mo i sa kul­tur­no-za­bav­nim do­ga­đa­nji­ma jer ih ni­ka­ko ni­je bi­lo u Su­to­mo­ru. Eto, ta­ko smo kre­nu­li – pri­sje­ća se Ćet­ko­vić.
Ovaj je­din­stve­ni do­ma­ćin gle­da­o­ce i iz­vo­đa­če uvi­jek na­gra­di bo­ga­tom tr­pe­zom, po če­mu je ova fe­šta ta­ko­đe do­bi­la po­se­ban šmek, a u spre­ma­nju obro­ka, pri­dru­že mu se če­sto i ku­li­nar­ski eks­per­ti ko­ji do­đu ov­dje da od­ma­ra­ju. U ve­li­kim ko­tli­ći­ma, za go­ste se uvi­jek ku­va­ju ra­štan, pa­sulj, pa­pri­ka­ši, gu­laš, ri­blje čor­be, a re­dov­no ima što i da se po­pi­je od so­ko­va, do­ma­će ra­ki­je i vi­na. Naj­u­ku­sni­je je sva­ka­ko ka­da ovaj fe­sti­val ći­ri­li­ce, ( ka­ko „Da­ne Za­gra­đa“ mno­gi zo­vu) „otva­ra­ju“ ku­li­na­ri sa „Ko­ba­si­ci­ja­de“ iz Tu­ri­je i „Sla­ni­ni­ja­de“ iz Ka­ča­re­va, te „Da­ni Du­na­va“ iz Pan­če­va, kao u pro­šle dvi­je go­di­ne. Oni će ove go­di­ne do­ći na sa­mom kra­ju pro­gra­ma, zad­njih da­na av­gu­sta, ka­da će u Za­gra­đu svo­je autor­sko ve­če ima­ti pje­snik i hu­mo­ri­sta Raj­ko Jo­li­čić.
– Ra­du­je me što je sve vi­še omla­di­ne, za Ri­pli­ja je po­da­tak da sva­ke no­ći pri­vu­če­mo po naj­ma­nje pe­ti­nu cje­lo­kup­nog sta­nov­ni­štva Za­gra­đa. Ko­lek­tiv­no obi­lje­ža­va­mo cr­kve­ne pra­zni­ke, ide­mo do ma­na­sti­ra Ostrog, na Ska­dar­sko je­ze­ro, u Bo­ku i na Lov­ćen. Ove go­di­ne će­mo bi­ti svi iz or­ga­ni­za­ci­o­nog od­bo­ra i na­ši go­sti – na mje­snoj sla­vi Su­to­mo­ra, Sve­toj Pet­ki Tr­no­vi – 8. av­gu­sta, za Go­spo­đin­dan će­mo uz bož­ju po­moć sti­ći i do drev­nih Vi­so­kih De­ča­na u Me­to­hi­ji. Hu­ma­nu di­men­zi­ju da­je­mo re­dov­nim ak­ci­ja­ma da­va­nja kr­vi, ja sam sam za­su­kao ru­kav pre­ko 80 pu­ta – ve­li Ćet­ko­vić. U pe­tak 7. av­gu­sta „Da­ni Za­gra­đa“ or­ga­ni­zu­ju svo­ju ak­ci­ju do­bro­volj­nog da­va­la­štva kr­vi, u sa­rad­nji sa DDDK „Lu­ka Bar“.
Ka­ko je ra­sla ova ma­ni­fe­sta­ci­ja, pu­bli­ka je bi­va­la sve broj­ni­ja, po­red vla­sni­ka vi­ken­di­ca i tu­ri­sta po­če­li su da do­la­ze i sta­nov­ni­ci Ba­ra, Su­to­mo­ra, Pe­trov­ca, Ce­ti­nja, Pod­go­ri­ce, Nik­ši­ća.
– Ne­ko ra­di za pa­re, ne­ko za sla­vu, a ne­ko za­to što ima mi­si­ju. Ja sam osje­ćao da ovo tre­ba Za­gra­đu, Ba­ru, Cr­noj Go­ri. Hva­la Bo­gu da po­sto­ji „Bar­ski lje­to­pis“, mi i ne po­mi­šlja­mo da se mje­ri­mo sa nji­ma, ali, ne­ka­ko je ne­lo­gič­no da Su­to­mo­re ne­ma ne­što svo­je. Špa­nac je, do­da­je on, dao ko­ri­du, Grk je dao bu­zu­ki, sir­ta­ki, a Ćet­ko­vić je go­sti­ma mo­ra dao ne­što na­še, što je re­cept nje­go­vog uspje­ha.
– Lju­di bez vje­re, na­de i lju­ba­vi su osu­đe­ni na ne­u­spjeh, a mi ko­ji vje­ru­je­mo, vo­li­mo dru­ge i na­da­mo se op­štem bo­ljit­ku is­tra­ja­va­mo. Valj­da je maj­ka pri­ro­da i to ure­di­la na svoj na­čin. Mje­šta­ni Su­to­mo­ra i tu­ri­sti ko­ji od­si­je­da­ju u na­se­lju Za­gra­đe pre­po­zna­ju kva­li­tet, po­štu­ju moj trud, zna­ju da nam ma­lo ko po­ma­že da bi­smo odr­ža­li ma­ni­fe­sta­ci­ju, i za­to je naš pla­to uvi­jek dup­ke pun ka­da su na pro­gra­mu knji­žev­ne i gu­slar­ske ve­če­ri, iz­lo­žbe fo­to­gra­fi­ja, ra­zni kon­cer­ti. Ta­ko je bi­lo i na otva­ra­nju ovo­go­di­šnjih „Da­na Za­gra­đa“, ko­ji su po­če­li Ivanj­dan­skim uran­kom 7. ju­la i go­sto­va­njem pro­fe­so­ra i uče­ni­ka Pra­vo­slav­ne gim­na­zi­je iz Mo­skve, ko­je su pred­vo­di­li ču­ve­ni pro­fe­sor sla­vi­sti­ke Ilja Či­slov, se­kre­tar Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Ru­si­je, Ivan Go­lub­nič, i otac Ser­gej, sve­šte­nik ko­ji je i di­rek­tor te ru­ske obra­zov­ne usta­no­ve u ko­joj se po­red osta­log iz­u­ča­va i srp­ski je­zik – na­vo­di Ćet­ko­vić u raz­go­vo­ru za „Dan“. Sti­gao je ovog lje­ta naš sa­go­vor­nik već da ugo­sti i Grad­sko kul­tur­no-umjet­nič­ko dru­štvo „Alek­si­nac“ iz isto­i­me­nog gra­da u Sr­bi­ji, da or­ga­ni­zu­je dva tur­ni­ra u ma­lom fud­ba­lu, po je­dan u sto­nom te­ni­su i ša­hu, te da sa svo­jim sa­rad­ni­ci­ma bu­de dio or­ga­ni­za­ci­je Pe­trov­dan­skog sa­bo­ra na tvr­đa­vi Ne­haj, ali i da pri­re­di pro­mo­ci­ju knji­ge „Prog­nan ka­men“ nje­nom auto­ru Lju­bi­sa­vu Bje­li­ću Mo­rač­kom. Pre­ma ka­len­da­ru ko­ji se ni­je mi­je­njao od po­čet­ka ma­ni­fe­sta­ci­je, i ove go­di­ne pro­gram će tra­ja­ti do 30. av­gu­sta. Pre­ma ne­pi­sa­nom pra­vi­lu, me­đu­tim, sa­svim je iz­vje­sno, ne­for­mal­na dru­že­nja uz po­e­te, kan­ta­u­to­re, gu­sla­re i umjet­ni­ke ra­znih dru­gih po­zi­va, tra­ja­će do kra­ja ok­to­bra. U me­đu­vre­me­nu, sli­je­de pra­ve po­sla­sti­ce za lju­bi­te­lje knji­žev­no­sti i kva­li­tet­ne mu­zi­ke, jer će na pla­tou vi­le „Ćet­ko­vić“ u Za­gra­đu na­stu­pi­ti ve­o­ma po­pu­lar­ni pi­sac iz Be­o­gra­da Ne­delj­ko Po­pa­dić, ko­ji će ima­ti svo­je ve­če ove sri­je­de. Ne­ven Mi­la­ko­vić Li­ko­ta, Po­pa­di­ćev ko­le­ga po pe­ru, za­ka­zao je za 15. av­gust „Ti­to­grad­sko ve­če“ u okvi­ru „Da­na Za­gra­đa“. Ri­ječ je o pro­gra­mu sa re­pre­zen­ta­tiv­nim ak­te­ri­ma iz mu­zič­kog i knji­žev­nog ži­vo­ta „gra­da ko­ga vi­še ne­ma“ . Sed­mi­cu na­kon to­ga u Za­gra­đu go­stu­je vi­ro­tu­oz na gi­ta­ri, kan­ta­u­tor i pe­da­gog, dr Uroš Doj­či­no­vić. Pre­ma na­ja­va­ma, go­sti na Doj­či­no­vi­će­vom kon­cer­tu bi­će pro­sla­vlje­ni vi­o­li­ni­sta mr Dra­gu­tin Bo­go­sa­vlje­vić, gi­ta­ri­sta iz Pod­go­ri­ce Bor­ko Bu­la­to­vić i nje­gov mla­đa­ni ko­le­ga iz Ba­ra Ste­fan Ko­stić.
Mi­len­ko Jo­va­no­vić


Nje­go­šev stih mo­to svet­ko­vi­ne

Stih – „Ljep­še stva­ri ne­ma na svi­je­tu ne­go li­ce pu­no ve­se­lo­sti“ svih ovih go­di­na je mo­to „Da­na Za­gra­đa“.
– Smi­jem se i kad je te­ško, kao što je te­ško da­nas. Jed­na­ko kao što sam ću­tao dok je mo­ja po­koj­na maj­ka li­la su­ze gle­da­ju­ći me ka­ko oba­vljam naj­te­že fi­zič­ke po­slo­ve da bi do­pri­no­sio svom ško­lo­va­nju. I uspio sam, kao što sam ogrom­nom ener­gi­jom i po­žr­tvo­va­njem uspio da Su­to­mo­ru po­da­rim ovo što ima ka­da je ri­ječ o kul­tu­ri. Po­ku­ša­vam do kra­ja iskre­no da taj po­zi­tiv­ni duh pre­ne­sem i na mno­ge dru­ge u Za­gra­đu ko­ji ima­ju po­ten­ci­jal da po­mog­nu da se raz­vi­ja­mo kao tu­ri­stič­ko na­se­lje jer je to u in­te­re­su svih. Ima lju­di ko­ji to, me­đu­tim, ne ra­zu­mi­ju, jer ni­ka­da u ži­vo­tu ni­je­su ura­di­li ni­šta za ši­ru za­jed­ni­cu. Na­u­či­li su da dru­gi ra­de za njih, bi­la to dr­ža­va, ra­zni od­bo­ri, pred­stav­ni­ci na­se­lja, mje­sne za­jed­ni­ce, gra­da... Iri­ti­ra što me­đu nji­ma ima i do­sta vi­so­ko­o­bra­zo­va­nih lju­di, ko­ji­ma di­plo­me oči­gled­no ni­je­su mno­go po­mo­gle da bi se na pra­vi na­čin so­ci­ja­li­zo­va­li – ka­že Ve­se­lin Ćet­ko­vić, na­po­mi­nju­ći da po­seb­no te­ško pod­no­si su­je­tu i lju­bo­mo­ru ko­ja umje­sto po­mo­ći i po­dr­ške do­la­zi od istih tih „go­to­va­na“.